Била је то једна сасвим обична среда, као и свака друга, када је млади шеснаестогодишњи Адалат упознао особу која му је променила живот. Имао је дугу, црну и прљаву косу, био је нижег стаса и изузетно мршав. Носио је изношену и поцепану одећу и патике које му је мајка поклонила пре две године. Био је сам, без оца и мајке. Знао је језик становника државе у којој се налазио јер је волео да чита. Сам је учио да чита и пише док су чекали на границама. Књиге је крао и скривао их од осталих јер није могао да поднесе осуђујуће погледе које би му пријатељи и породица упућивали када би сазнали да се посвећује нечему што они нису сматрали кључним за живот. Волео је да гледа излоге књижара и чита наслове књига док га запослени не би приметили и отерали. Већ три дана није јео и спавао је на клупи у Ташмајданском парку.
Те среде први пут је осетио нешто ново, нешто за шта пре није знао. Седео је на клупи у парку и читао Селинџера. Сасвим мирно и самоуверено пришла му је једна старија особа седе косе и густих седих бркова. Та особа био је господин Николић, професор на Филолошком факултету. „Добар дан, младићу, волиш ли да читаш?“, упитао је Адалата. Адалат је био збуњен и шокиран необичним питањем које је овај чудновати мушкарац поставио, али више га је зачудило то што му је ово био први пут да је странац започео контакт са њим речима, а не силом. Он полако подиже главу и затвори књигу, савивши ћошак странице да би забележио где је стао. Стидљиво отвори уста и муцајући проговори: „Д-да господине, волим читати.“ Професор се изненађено насмеја, не очекујући да дечак зна причати српским језиком. Он му пружи руку и представи се: „Ја сам Драгослав Николић, професор језичког факултета.“ Адалат се рукује са њим: „А-Адалат, избеглица из Ирака“, тихо изговори и погледа ка земљи. „Приметио сам, синко, да већ неколико дана спаваш овде, у парку, сам ли си?“, упита професор. „Да, сам сам“, Адалат одговори, и примети даму професор пружа кесу пуну хране, а дечак не знаде шта да уради, те професор спусти кесу на клупу, поред дечака. „Морам ићи сад, али свратићу након предавања, збогом за сад“, рече професор и хитро потрча за трамвајем. Дечак поче мислити у себи: „Зашто се ова особа понаша овако, да ли је при себи, или једноставно није знао да сам мигрант? Зашто се осећам овако? Први пут ми је неко пришао и причао са мном. Вероватно ме је помешао са неким, али ако ме је помешао са неким зашто се представио? Тако је! Мора да је пијан па не размишља разумно. На крају свега, сви би хтели да људи попут мене не постоје.“ Мислио је и тражио разлог који би га задовољио. Намирнице није такао јер се плашио да ће га професор напасти уколико примети да недостаје нешто од хране. Није био упознат са појмом племенитости и дарежљивости. Мислио је и мислио, али погрешно. Професор се вратио до њега и опет му дао до знања да жели да му помогне.
Прошле су недеље од тог дана и професор би сваког дана обилазио Адалата. Први пут му је пришао зато што је осећао сажаљења према младом дечаку, али што је више времена пролазило, то се више везао за њега. Донео му је нову одећу, одвео га је у јавно купатило и код фризера. Адалат је сада изгледао као просечан шеснаестогодишњак у Србији. Био је и његов приватни учитељ. Причали су о књигама, о језику и о стварима које занимају Адалата. Дечак је такође заволео човека и сазнао шта значи волети посао професора и предавача. Једно вече шетали су тако улицом и професор рече: „Ја имам ћерку, твојих година, знаш ли? Желео бих да те замолим и упитам нешто.“Адалат одговори: „Питајте слободно, толико сте ми помогли, урадио бих било шта да Вам се одужим“, дечак одговори, причајући сасвим течно и сигурно српским језиком. Лекције којим га је професор учио су биле врло делотворне, како лекције српског језика, тако и лекције о животу. Професор настави: „Могу да ти обезбедим стан у којем ћеш живети сам, али под једним условом.“ Адалат упита: „Ви сте много дарежљиви, који је тај услов?“ „Моја ћерка похађа интернационалну школу, желим да је упишеш и похађаш је са њом. Уколико се нешто мени деси, желим да се постараш да је моја кћер на сигурном...“ Адалат прихвати договори прође још неколико недеља. Положио је пријемни захваљујући свом ментору, који га је учио, и уписао се у одељење у којем је била професорова ћерка. Био је запањен њеном лепотом и добротом. По карактеру, била је готово иста као њен отац. Била је то љубав на први поглед. Првобитно, она је сматрала Адалата пријатељем, али када су се мало боље упознали, и она се заљубила у његове особине. Адалат се брзо спријатељио са њом и остатком одељења. Очекивао је да ће га малтретирати због његовог порекла, али за дивно чудо, ученици су га прихватили као једног од њих. Разговарао је са другим ученицима и заједно су причали о филмовима, књигама, стриповима и осталим интересовањима тинејџера. Први пут у животу могао је да се посвети себи и стварима које је волео.
Прошло је две године и Адалат и Милена су казали једно другоме своја осећања. Нико им није бранио да се виђају и, штавише, професор Николић их је подржавао. Професор је свако вече посећивао Адалата у његовом стану, да би проверио како напредује дечак, али тог дана га није било. Није се појавио ни следећег јутра. Када је Адалат дошао у школу, професорове ћерке није било. У учионици је цео дан владала напета атмосфера, испуњена шумовима и шапатима ученика. Дан се завршио и Адалат је кренуо кући. Био је испуњен осећајем страве и неизвесности. Дошавши испред свог стана, он отвори врата, а унутра га сачека Милена Николић, професорова кћер. „Нема га“, она рече. Нема га, те две речи одзвањале су у Адалатовој глави. Као да је време стало, чуо је казаљке како куцају све спорије и спорије, а очи су почеле да му се испуњавају водом. Испустивши торбу, клекнуо је на под, и почео плакати и јецати у очају. Милена је седела на столици и прекрила лице, покушавајући да сакрије своје сузе. Када се Адалат сабере, Милена обриса своје сузе и пружи му коверат: „Оставио ти је писмо.“ Он отвори писмо и поче читати: „Драги Адалате, уколико читаш ово писмо, ја више нисам присутан у овом свету. Сећаш ли се дана када смо се упознали? Доста времена сам веровао да сам ти пришао из сажаљења, али пре само неколико дана то се променило. Схватио сам да сам ти пришао из сажаљења, не бих се толико посветио теби. Постојао је други разлог због ког сам одлучио да ти приђем. Разјаснио сам самом себи неколико ствари. Религија, раса, место рођења, финансијски статус и још безброј ствари су само корице и дизајн књиге. Оно што књигу чини књигом јесте оно што је унутра, реченице које сами слажемо речима и словима. Некад су ту други да нам помогну да их напишемо, а некад смо принуђени да их сами пишемо. Свака књига је на почетку празна и неисписана. Када се родимо, наш 1Raison d'être јесте да напишемо и уредимо ту књигу најбоље пре него што је заувек затворимо. Посматрам те већ дуже време, као свог ученика, и верујем да знам који је твој позив. Унутар ове коверте постоји још једна коверта, у којој је много мање писмо. Отвори га за десетак година, када будеш имао сопствен посао и породицу. Дајем ти своју кћер, уколико и она жели тебе. Задовољан сам својим животом. То што сам имао част да будем лични учитељ особи попут тебе, чини ме најсрећнијом особом на свету. Збогом.“
Прошло је десет година од те ноћи и Адалат је постао правник и јавни говорник. Држи говоре и бави се борбом за људска права. Велики утицај на његову одлуку имао је професор Николић, заједно са његовом ситуацијом. Отворио је сиротиште, заједно са својом женом, искључиво за сирочиће избеглице и азиле за избеглице помоћу новца који је његова жена, Милена, наследила након смрти њеног оца, који је сву своју имовину оставио њој. Има много људи који га подржавају и који се заједно са њим боре да избеглице добију иста права која имају и грађани државе у којој су. Једне вечери, након тешког радног дана он седе на клупу у Ташмајданском парку и из џепа извади оно писмо које је чувао све време. Поче читати: „Драги Адалате, надам се да живиш срећан живот. Надам се да не жалиш много за овим малим старцем. Твој позив ми је био јасан од самог почетка наших односа. Надам се да успеваш да се избориш за права људи и осталих избеглица. Уживај у животу, Адалате, борцу једнакости!“ Адалат се насмеје и, ставивши писмо у џеп, поче шетати кући.