Птице
У себи осећам тишину, која боли више него речи
Смисао делује непостојеће, апстрактно У мени тужно дете чека, на коленима од падања подераним, клечи
Покушај стајања на ампутиране ноге тежи је него што се чини
Хајде сада такав, у висине се високе вини… Полети као птица и слободан буди..
Ипак смо ми сви само обични људи
Свако је, кажу, ковач среће своје
А ја врло често, као талас, запљускујем обале
Срце моје остало је давно без боје
Али и без аспирације афинитета и воље
Али можда, само можда, тако је и боље
Птице ове, сигурно полетеће, иако је бол њихових
великих крила, тешко стање, претеће
Уз залазак сунца одлазе на југ
На југ, на топлија места…али ваљда то није још један опасни зачарани круг
Без излаза, без позитивног исказа
Јама
Свака реч коју кажеш
Сваки корак, поглед или пак додир
Душу ми је такла
Како се извући из ових црних мисли…
…како пребродити страх…
Како се померити са капије пакла?
Неоснована бол, коју наносим себи сама
Када ће томе крај, када ће бољи дани…
Све је отишло у провалију, то дубока је јама
Јама у којој станују бесне животиње
У којој и и по обданици мрак
Мојих тужних емоција дугачак је крак
Протеже се далеко, обузима ме целу
Дани су једнолични, око мене неко стање влада…
Кажу да последња умире нада
Људски је осећати, па чак и патити
Сваки секунд траје дуго и дубоко у себи се надам да ћеш се некада вратити
Вратити да видиш силни вео боје плаве
Као океан што има дубину
Вратити се када изађем из ове пусте таме
Без наизглед, срећног краја јаме
Самогласници
К црно, С црвено, Ф сиво, Р зелено, Ж плаво
Кататонично стање особе доводи је саму до
Одевања у црне мисли без почетка и краја
Смрт која се као црвена крв слива, кап по кап,
па онда потпуно, док не видиш капије раја
Флегматичност, попут трептаја ока, чак толико брзо…
Осетићеш преданост емоцијама, ни бело ни црно, већ сиво
Равнодушност те обузима, премишљање ти се чини фино
Размишљаш да ли у свету постоји право или је све увек криво
Живот је кажу, леп, али те море чари овог света…
Да ли ће се после променити набоље или ће настати освета?