Ја – гојазна особа

Ми живимо у друштву где се људи превише оптерећују изгледом других особа. Друштвене мреже су преплављене ружним коментарима о ,,дебелима”, а мало је лепих коментара. Људи се гаде када нас виде и прво што помисле је колико имамо килограма. Ти исти људи, људи који нас осуђују, не знају ништа о нашем проблему, али што је још горе, они не желе да се информишу о томе.

„Шта је гојазност?” - то је питање које сви треба да поставе себи пре него што почну да осуђују некога. Гојазност је болест, тачније то је један хормонски поремећај и поремећај метаболизма. То је гомилање масних наслага око унутрашњих органа и у поткожном ткиву. Надам се да сам вас мотивисала да се распитате више о овом поремећају исхране, у медицинском смислу. Али, да ли знате како се ми осећамо? Мислим да не.

Људи који причају о гојазности су обично људи који никада нису имали тај проблем... Људи попут нутрициониста, тренера, спортиста... Пружају нам савете како да изгубимо килограме што безболније, што лакше, али нико нас никада није питао о нашим осећањима. Ја нећу тражити да ме неко пита о томе, сама ћу изнети своје мишљење, проблеме и искуство, у нади да ћу бар мало отворити очи људима. Знам да сам гојазна или како би други рекли „дебела”, али ја сам и даље особа као и било која друга - имам осећања.

Ја знам како изгледам и покушавам да се борим са тим. У тој борби учествујем само ја, сама без икога. Осећам да сам остала без подршке и ослонца, а тај мањак подршке утицао је и на моју жељу да наставим борбу. Све то ме је у једном тренутку одвело у дубоку депресију из које сам тешко изашла. Док сам била у депресији само сам хтела да једем и још више једем да бих се осећала боље, али то је само погоршало моју ситуацију - више нисам видела излаз. Претиле су ми многе тешке болести – кардиоваскуалне, дијабетес тип 2, ризик од артритиса, бол у костима...

Знате шта је ,,најзанимљивији“ део свега овога? Најзанимљивије је то да депресија није најгора ствар која ми се десила, најгори је био осећај кривице. Мислила сам да сам ја крива што сам одбачена, кривила сам себе за све што се догађало, иако ништа од тога није била моја кривица. Окривила бих себе сваки пут када би ми неко добацио неки ружни коментар. Продавци у пекарама, маркетима и сличним објектима само би ме погледали и питали колико имам килограма и да ли стварно желим да купим те калоричне производе које сам изабрала. Та питања сам сматрала својом грешком и кривицом. Потом, та кривица ме је довела до тога да сам желела да нестанем са овога света. Да, размишљала сам да наудим себи, као и неки други људи који имају овај проблем.

Срећом, сва та осећања која су ме преплавила су ми заправо помогла да схватим да желим подршку и разумевање. То сазнање и позитивне мисли биле су једино што ме је држало и мотивисало. Опет сам започела ову напорну борбу, али овај пут сам била одлучна у њој. Кренула сам на састанке људи који имају сличне тешкоће као и ја. Упознала сам људе који су успели да ми пруже подршку. Људи који су већ прошли ову тешку битку, бодрили су и подржавали у сваком погледу. Свако јутро сам се будила са жељом да идем даље. На крају, после много труда, одрицања, вежбања и много проливених суза сам успела.

Нисам била сама и победила сам.

Надам се да сада разумете да гојазност није врста лењости, већ је заправо једна веома озбиљан и опасан поремећај исхране који и физички и психички лоше утиче на људе. Надам се да сада, после овога, схватате колико је подршка свих вас нама важна.

Драги читаоци,

Овом причом сам хтела да вам покажем колико значење заправо имају туђи коментари о тежини гојазне особе и до чега све могу да доведу. Сваки пут када некога желите да увредите, прво се ставите на његово место. Замислите колико је гојазна особа таквих ствари већ чула и колико ће још чути. Ако се сви сетимо тога и уместо да кажемо “дебео/ла си”, кажемо “леп/а си” или понудимо своју помоћ и подршку, том човеку ћемо на неки начин спасити живот. Можда то не изгледа тако, али - то може спасити живот. Сетимо се тога!

Овај чланак настао је у оквиру рада на изборном програму здравље и спорт који предаје професорка Марија Филиповић у Шестој београдској гимназији.