Клизање као појам се јавља већ у бронзаном добу када су људи правили прве клизаљке од костију животиња. Такве примитивне клизаљке су нађене први пут на обали реке Јужни Буг у Украјини,а затим и на територијама читаве Европе.
Клизање као спорт се рађа у Холандији у XII веку, када су клизаљке почеле да се производе од метала и користе као превозно средство по залеђеним каналима током зиме. Циљ клизања је био оцртавање различитих фигура на леду и притом одржавање лепе позе тела, због чега се тај спорт и назвао уметничким клизањем. Први клубови љубитеља клизања основани су у XIII веку у Британској империји у Единбургу, где су први пут била успостављена правила и одређен рејтинг фигура неопходних за извођење на такмичењу.
У САД и Канаду клизање је стигло из Европе, где се веома брзо развило. Започели су са производњом нових модела клизаљки, отварањем клубова и школа клизања и почели да доминирају леденом сценом после Другог светског рата. Од године 1742. почињу да се пишу књиге, као што су „Искуство клизања на клизаљкама“ од Д. Андерсона, у којима су биле описане све фигуре у основи клизања и њихова техника извођења. Уметничко клизање за званичан спорт проглашава се на Првом конгресу клизача 1871. године.
Прво официјално такмичење у Европи одржава се у Бечу 1882. године у коме је учествовало само неколико такмичара. У Петрограду се након тога одржава још веће такмичење, на коме учествују најбољи клизачи из САД-а, Немачке, Аустрије, Финске, Енглеске и Шведске. Догађај је представљао неофицијелно првенство света, а повод прославе је била 25. годишњица клизалишта у Јусуповском врту.
У Хамбургу одржано је прво званично првенство Европе само у мушком појединачном клизању. Прва такмичења су била одржавана само за мушкарце, а жене су добиле право такмичења тек после 10 година. Међутим, на светском првенству у Лондону направљен је изузетак за Британку Меџ Сајерс, која је успела да уђе у историју као освајачица сребрне медаље и као прва жена на светском првенству за мушкарце1902. Године. Овакав догађај навео је да се женска такмичења одржавају одвојено од мушких. Прво светско првенство за жене одржано је у Швајцарској, у граду Давосу 1906. године. Обавезни елементи, као што су кораци, скокови и пируете, били су исти као и за мушкарце, тако и за жене, али се женско клизање разликовало по музици, кореографији и гипкости покрета.
Четири године после европског првенстава у Хамбургу, Санкт-Петербург постаје организатор првог званичног светског првенства у уметничком клизању године 1896. А тамо ће се организовати и 8. светско првенство 1903. и то поводом прославе 200. годишњице Петроградске клизачке заједнице .
Прво официјално такмичење, које се сматра рођењем парног уметничког клизања, одржано је 1908. године у Санкт-Петербургу, када су немачки пар Ана Хублер и Хенрих Бургер, постали први олимпијски прваци и ушли у дуговековну историју клизања. Циљ парова на леду је дочаравање јединства оба клизача. Испуњавали су исте елементе као и појединачни клизачи, укључујући и додатне елементе као што су дизања у којима мушкарац подиже партнерку у разним варијацијама, праве парне пируете и скокове са бацањем, где партнер баца партнерку како био на извела скок и дочекала се на једну ногу.
Плесни парови као дисциплина ступа на лед тек 1940. у Великој Британији и проширила се по целом свету, због чега су је укључили као једну од дисциплина на такмичењима, на којима су победу првих 10 година увек односили Британци. Та дисциплина је иста као и код спортских парова, само без извођења скокова. У састав зимских Олимпијских игара ушла је тек 1976. године, и тада су прво олимпијско злато однели Руси и почети да доминирају у овом виду спорта све до дана данашњег.