Сви ђаци су се макар једном запитали како је изгледала младост њихових професора. Какви су били ђаци? Какво им је било друштво? Какви су били њихови професори? Често се питамо да ли се икада сете тог периода и саосeћају ли се понекад са нама. Одговоре на ова питања дала нам је професорка историје Љиљана Павловић Шудић, која се присећа своје младости и радо говори о њој.
Нешто што можда нисте знали, наша професорка историје је, заправо, похађала ,,Шесту београдску гимназију”, баш као и ми сада! У средњој школи је била од 1983. до 1987, те је било веома интересантно сазнати колика је разлика између школског живота младих тада и данас, и да ли разлика уопште постоји.
Професорка истиче да су њени професори били веома строги и захтевни, али оно што воли да нагласи, јесте да су сви заправо били добри људи. Упркос захтевном школском систему, Љиљана је успела да се истакне и докаже на многе начине. Каже како је била добар ђак и како је, заправо, доста труда улагала у школу. Наравно, школа јој није била једини приоритет, као ни већини тадашњих ђака. У слободно време тренирала је одбојку, свирала клавир, а похађала је и драмске часове. Трудила се да се истакне на разним пољима, па је током гимназијских дана уређивала и писала за новинарску секцију. Још једна ствар којом се професорка веома поноси јесте време које је проводила радећи на “Студију Б” .
Иако је у животу била прилично заузета, увек је успевала да издвоји време за друштвени живот. Волела је дружења, а говори и како је то једна од ствари које јој заиста највише недостају из младости. Често су се окупљали око улаза у зграде, као и у околним парковима. Признаје нам како, иако су млади тог време на то углавном волели, она није често одлазила у дискотеке. Оне су јој биле исувише бучне, па је преферирала тиша места и мања окупљања.
На питање о томе шта би из прошлости најрадије волела да види у садашњости, одговара нам како би дефинитивно вратила дружење. Говори како јој се чини да се време све брже креће и како би најрадије волела да људи мало успоре и уживају у тренутку.
С обзиром на то да данас ради у својој бившој школи, она на најбољи начин разуме муке кроз које ми пролазимо. Разуме нашу потребу да се уклопимо у нову средину, а опет истакнемо као индивидуе. Својом причом мотивисала нас је да уживамо у младости и да је увек носимо са собом.
Comentarios