Када и како сте одлучили да ћете бити професор енглеског језика? Мислим да је енглески одабрао мене јако рано. Учим га од своје пете године (које глаголско време одговара овде у енглеском?), и увек откривам неке новине. Ово је занимање (радије него „посао“) које вас тера да се стално „занимате“ својим предметом да бисте одговорили на захтеве и изазове нових генерација. Сваки други претвори се у рутину, а нама ни један час није исти. Мислим да до сада нисам ни једном кренула на наставу, а да се нисам „спремила“ и то увек на неки други начин. Када не бисте били професор енглеског језика, чиме бисте се бавили? Све што кажем било би измишљено јер једном кад сам почела, знала сам да је то моја мисија. Да ли бисте и данас, уз оволику глобалну англиканизацију, која је присутна и код нас, студирали енглески језик? Да, апсолутно. То што га сви користе, не значи да га користе исправно. Као што и ја не знам српски онако како га знају моје колеге којима је он струка. Енглески је данас свима доступан и штета је немати га у својим „вештинама“, али не бих му дала апсолутну предност поред осталих светских језика са изразито великим бројем говорника, као што су шпански, кинески. Што се англиканизације тиче, судбина је малих језика да трпе јак утицај, али само онолико колико се то свесно дозволи. Језик и писмо треба да се чувају, како би се очувао идентитет народа. Да ли имате утисак да су ученици бољи или лошији из генерације у генерацију? Ученици су само другачији. Времена се мењају, генерације се прилагођавају новим условима живота и рада, и то неминовно утиче на њихово понашање. Тако и ми требада се прилагођавамо потребама нових генерација. Било би наивно очекивати да оне буду налик старијим, јер свет у коме се рађају и у коме живе није исти, нити би било нормално да буде. Зато не волим да чујем кад неко каже „Кад сам ја био/била ђак, нешто је било овако или онако...“ Ништа више није онако као кад је неко био ђак и зато ваља увек бити спреман за промене. Шта најмање волите у послу професора? Прегледање контролних и писмених. Увек захтева много времена, а са друге стране, јако ме занима резултат. Да ли мислите да школе прате развој друштва? Школе се труде. Ова промена у последње две године због пандемије је нагла и окрутна. Технологија је постала главни алат, што је погрешно, јер треба да буде само помоћно средство. Међутим, били смо принуђени да током једног викенда окренемо школе наопачке како ви не бисте били лишени свог основног права на образовање. Савладали смо
технологију и одговорили на изазов. На једном билборду на аеродрому у Риму, прочитала сам: „Ништа не може да се вине у веће висине од људског ума“. Кад је приморан, човек се досети свега како би решио проблем. Мислим да смо ми успели. Експерти за квалитет са друге стране конекције сте ви! Испричајте нам омиљену анегдоту из свог школовања. Сећам се 1. септембра и почетка трећег разреда када сам, заједно са другарицом из клупе, дошла први дан у школу поподне и тако пропустила први наставни дан у преподневној смени. Нисмо тад имали групу на Вајберу, нити сајт школе да се обавестимо, те је друг кога смо питале за смену, смислио да се нашали и пошаље нас у школу поподне. Разредни се, срећом, само насмејао и оправдао.
Испричајте нам омиљену анегдоту из улоге професора у Шестој београдској гимназији. Ух, много је ту било мање или више смешних момената, а и оних мање пријатних. Час, и уопште интеракција са ђацима је жива ствар током које се мора бити будан и спреман на све. Неке ситуације се предупреде, неке не можете ни да замислите, а неке сами изазовете па се онда насмејете сами себи. Сви смо обични људи, и што нас пре тако доживите, лакше је свима. Шта и ко Вас највише инспирише у животу; имате ли неки узор? Као одговорна ово питање могу само да кажем да постоје људи који су ми, из овог или оног разлога, ауторитет, чије мишљење и дело ценим и поштујем, и од њих волим да учим. На различите начине, у различитим раздобљима живота. Волим да питам за савет и помоћ. Нико од нас није рођен научен, и није срамота питати. На списку су чланови породице, моји пријатељи, колеге, јавне личности, често и млађи од мене. Некадасу то и моји ђаци који на неко питање баце сасвим ново светло. Како проводите слободно време? У шетњи, на кафи, са другарицама, уз добру серију на Нетфликс или ХБО платформи, јер се данас филмови и серије гледају у једном даху, на нечему што се сад зове „платформа“.
Која Вам је омиљена страна земља?
Она коју се тек спремам да обиђем, јер жеља и ишчекивање увек појачавају доживљај. Једва чекам да се ситуација око короне стабилизује и да испланирам неко лепо путовање. Од свих које сам обишла, свака би добила ту ласкаву титулу из неког разлога.
Да ли имате пријатељства која трају од школских дана?
Нажалост, не. Обавезе су одавно одвеле све нас на различите путеве, и некад се трудим да одржим и ова постојећа. И увек се радујем новим. Као и све остало, људи се у нашим животима смењују, једни одлазе, други дођу онда кад су потребни. Мислим да је вама то сада тешко да разумете.
Коју музику волите да слушате?
Волим музику која буди добро расположење, није ми стран нити један жанр. И, сматрам да је то здрав став. Сваког првог јануара гледам Новогодишњи концерт из Беча. Један период је био обележен концертима у Центру „Сава“ и Арени. Волим концерте јер се са њих понесе пуно добре енергије која траје.
Недавно сам погледала филм „Тома“, и доживела потресну људску причу испричану кроз песме.
Има ту свега и свачега, зависи од дана, од расположења. Велика ми је жеља да слушам фадо, али без туге коју он често изазове. Нисам још успела. Можда за то треба још да растем, или га можда треба слушати у аутентичном амбијенту, неком кафеу у Лисабону.
Ево линка да чујете:
https://www.youtube.com/watch?v=-sze5rpbklM&ab_channel=Mariza
Имате ли омиљени стих из песме?
Ставићу неколико стихова који су ми овогтрена у глави... “You do something to me
Something deep inside I'm hanging on the wire
For love I'll never find…”, ево линка да чујете и то. https://www.youtube.com/watch?v=tM1rSTOs7Zs&ab_channel=paulwellertv
Да ли имате филм/књигу/позоришну представу коју бисте нам препоручили?
Ове године се обележава 50 година од снимања првог филма из трилогије „Кум“ Френсиса Форда Кополе. Ето добре прилике да препоручим филм који су многи можда већ видели, а ако нисте, онда што пре! Две глумачке величине као што су Ал Паћино и Роберт де Ниро су довољан разлог да посветите своје време и пажњу причи која је више од приче о италијанској мафији. То је класик са освојених девет Оскара у разним категоријама, пионир у свом жанру за којим су уследили многи други.
Ако треба да препоручим књигу, то сам скоро урадила на једном од часова у другом разреду. Лекција коју радимо говори о путовањима, те се указала згодна прилика да питам „Где бисте волели да путујете?“. Једна девојка је одговорила „Египат“, а ја сам се сетила књиге
„Замалек“ (аутор Дејан Тиаго Станковић). Иза приче о породици која започиње ново поглавље живота у новом граду, крије се главни лик књиге – Каиро. Док листате странице књиге, заправо шетате улицама града, јер вас речи воде кроз овај оријентални, магични свет, а ви посматрате људе, њихов живот, чујете језик и осећате топлоту на својој кожи. Цео град је као на длану: египатски музеј, базар Хан ел-Халили, Нил који је симбол живота, и плато Гизе са пирамидама. За некога ко је посетио Египат, ово је својеврсни подсетник, а за неког ако се тек спрема, књига је позив на пут. Кад се будете вратили, дуго ћете из кофера и гардеробе чистити песак који ветар непрестано наноси, али оно што сте свим својим чулима упијали током боравка заувек ће остати у вама.
На позоришној представи у театру преко пута школе сам била викенд пред ванредно стање и гледала представу „Воз“. Јесте за препоруку, али још сте млади за њу. Сергеј (Трифуновић) је сјајан, као и увек. Ужелела сам се позоришта.
Comments