Трема је позитивна напетост коју доживљавамо пред сваки наступ, испит, одговарање, или некакву проверу знања и вештина. Она је саставни део нашег живота и не постоји могућност да је избегнемо у значајним ситуацијама у којима нас неко процењује. Одсуство треме није показатељ добре адаптације на испитну ситуацију већ знак недостатка важности коју особа приписује тој провери. Трема је чак пожељна, јер нас позитивно мотивише, и као здраво осећање, представља добру вилу у нашем репертоару осећања иако је неретко бркају са злом сестром тзв. анксиозношћу.
Значи, проблем настаје када нас преплаве осећања напетости, бриге, узнемирености (анксиозност) у вези са исходом испитне ситуације. Особа у покушају да смањи интензитет ових веома непријатних осећања избегава предстојећу ситуацију или њен когнитивни процес бива делимично или потпуно блокиран те она више није у стању да на адекватан начин покаже своје знање. То стање можемо да коригујемо променом начина размишљања, а та промена ће бити праћена нестанком нездравих осећања. Наиме нездраву анксиозност ће заменити здраво осећање треме. Да поновимо, кључ овог проблема налази се у ирационалном начину размишљања, а начин превазилажења је у постављању сопственог мишљења на стубове рационалности. Тада ће се преплављујуће осећање напетости и бриге конвертовати у позитивну трему.
Какве су то мисли које носе анксиозни потенцијал, а које студентима пролазе кроз главу пре и уочи испита? Најједноставнијим речима то је апсолутистички захтев:“ Ја морам да положим пријемни испит“. Зашто је ова мисао ирационална и како би било боље размишљати о ситуацији испита уместо на овај начин?
У свету, природи, свемиру једино природни закони функционишу по принципу апсолутистичких захтева или „мора“. Јабука под утицајем силе земљине теже мора да падне на земљу, када загрејемо воду до температуре од 100 степени целзијусових она мора да почне да мења агрегатно стање, али када су у питању људи, интензивна и јака жеља студента да положи пријемни испит, не значи да он мора и да га положи. Ако од премисе „ја бих веома желео/ла да положим испит“ изведемо закључак „ја морам да положим испит“ то је логичка грешка у закључивању, тј. нелогични скок на закључак.
Шта каже емпирија? Свакодневно смо сведоци ситуација у којима неко не положи испит. Упркос томе што се за њега спремао дуготрајно, детаљно, интензивно, правовремено, опет постоји могућност да се исти испит падне. Суштина је у томе да је немогуће контролисати свет око себе, а то је управо оно што покушавају ови млади људи који доживљавају осећања анксиозности. Да појаснимо, то би било исто као кад би неко пред себе поставио апсолутистички захтев да мора отопи ледени брег интензивно гледајући у њега, као у филму о супермену и онда доживљавао страшну анксиозност због тако немогућег задатка. Значи, није немогућа ситуација у којој снажно желимо да положимо пријемни испит већ мисао која подразумева захтев или морање да се исти положи.
Уосталом да видимо какве штете или користи особа може да има када мисли на овај начин? Такав начин размишљања блокира остале когнитивне процесе, пажњу, закључивање, памћење и др, или наводи ученика/студента да избегава овакве ситуације и не појави се на контролном, писменом, или пријемном. А користи од одлагања нема, јер се градиво нагомилава или губимо годину чекајући следећи рок за пријемни испит. Можда би неко рекао да тај апсолутистички притисак на самог себе може имати неки мотивациони ефекат, али је та мотивација кратког даха, и дугорочно више одмаже, него помаже.
Да закључимо. Размишљати кроз ирационалну мисао „ја морам да положим испит“ је логички неоправдано, емпиријски неосновано, и прагматички штетно, па како онда размишљати, а да нам не штети и да такве мисли не изазову нездрава осећања. Рационална мисао у овом случају би била: „Ја веома желим да положим пријемни испит, али не морам! Чак и ако паднем на испиту ја сам и даље вредно људско биће“
Савет родитељима. Дозволите својој деци да буду погрешива људска бића. Мотивишите их и помозите да размишљају рационално, да прихвате своје успехе и неуспехе као саставни део живота, те да не вреднују себе на основу једнократних догађаја. Научите их да дају свој максимум, али и да прихвате да су вредна људска бића чак и ако не успеју да положе пријемни испит, као и да сваки „лош“ догађај у себи носи још неки потенцијал, као и да не треба одбацити могућност да је тај потенцијал и позитиван!