Имала сам ту част да поразговарам са новим директором наше школе Радисавом Милићем који ми је радо испричао нешто више о себи, свом животу и раду.
Наиме, господин Радисав је наш награђивани књижевник који се и даље активно бави књижевним радом. Објавио је седам књига поетске и прозне садржине, велики број есеја и књижевних критика.
Нека од директорових дела су: ,,Реч о речима'' (1998), ,,Сејач реч сеје'' (2001), ,,Киша и млеко'' (2018)...”У кругу“... (2020.) и неколико романа за децу - За почетак бих волела да пробате да се вратите у наше године. Да ли Вас је одувек занимала књижевност, која су била Ваша интересовања када сте били средњошколац? Ако би „одувек“ значило само средњу школу, мој одговор би био да ме је увек занимала књижевност, чак помало и опсесивно. Истина је да сам имао један „прекид“, да га тако назовем, када сам био у раном пубертету и кад сам био део вршњаче побуне против свега, па и против обавезе читања књига. Тада су моја интересовања била више окренута музици и бенду чији сам био део. Срећом, то је кратко трајало и није оставило видљивог трага. Сматрам и да млад човек много тога може научити и изван књига, а о темама које третирају књиге, јер теме које обрађују књиге су, заправо, око нас и у животу. Оно што је симпатично у мом односу са књигама је да су ме родитељи, због превише усамљеништва и целодневних читања књига и недружења после 5. разреда, водили психологу мислећи да сам потпуно „застранио“. Књига је у мојој породици имала статус инцидента, па је разумљиво што неко ко сатима само чита није изгледао баш „најздравије“. - Која књига Вам је посебно остала у сећању, а да сте је прочитали у том периоду живота? Један инцидент који је био везан за моје здравље у време средњошколског живота вратио ме је књигама, а потпуну моју посвећеност књигама и дубоким размишљањима о животу и смислу живота изазвале су књиге Хермана Хесеа, а посебно „Сидарта“ , „Демијан“ и ,,Степски вук“. После тога уследио је контакт са магичним реализмом, Карлосом Кастанедом, Борхесом, Маркесом и филозофијом Фридриха Ничеа и од тада сам потпунио посвећен књигама и књижевности, али и другим областима људског духа као што су теологија, психологија, антропологија, чак и мистика у најужем смислу. Некад и није важно какву објективну вредност имају књиге које сте прочитали колико праву вредност представља утицај који на нас у одређеном тренутку имају. Мене су потпуно промениле.
- Већ знамо да сте добитник многих књижевних награда. На коју сте највише поносни и зашто? На то питање је јако тешко одговорити, заиста тешко, јер је награда много било и јер су све некако биле важне, али мислим да је најприближније истини да сам најсрећнији био када је мој рукопис песама „Реч о речима“ био проглашен најбољим рукописом прве књиге у тадашњој Југославији, али наjиспуњенији сам био када је мој роман „У кругу“ добио награду за најбољи роман по избору Завода за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву. Једно је била младалачка срећа која је будила невероватну веру у вредност онога што радим, а друго је било доказ да сам на правом путу. Унутар себе, био сам задовољан оним што радим, а ово је било спољашње вредновање и доказ више да то што радим неко види и позитивно вреднује. - Да ли можете да издвојите неко Ваше дело од осталих дела која сте написали? Ово је jе јeдно од најтежих могућих питања, али које, нажалост, тражи ипак прецизан одговор. Књиге су писцима као деца и тешко је одлучити се које волите највише, али ако томе покушам да приђем без емоција и са рационалним ставом, то је свакако роман „Киша и млеко“. То је роман који сам писао годинама, јако слојевит и вишезначан, роман „тока свести“ који говори о последњим данима Сергеја Јесењина у хотелу Англетер, пре него што су га убили или се убио. То је по много чему песнички роман, каквих скоро и да нема, написан изузетно емотивно, али и са снажним мисаоним слојем који садржи важне истине и размишљања и о нашим животима. Многе дилеме заједничке су свим људима. - Да ли сте задовољни Вашим а и нашим досадашњим радом у Шестој? Не спадам у људе који умеју да буду до краја задовољни и некако мислим да је то незадовољство собом управо онај потенцијал који нас гура даље и подстиче да напредујемо и стварамо, да будемо бољи. Дакле, управо та тежња ка савршеном, којe никако не можемо да досегнемо, чини нас бољим у сваком погледу. Мислим да је прошла година била година упознавања са људима и њиховим потенцијалима, са могућностима за промене на боље и припремањем услова за то. Међутим, специфичност школске године, због ковида 19, није дозволила готово никакву инвентивност, нити могућност доношења планираних промена и афирмацију идеја које сам имао, већ искључиво сналажење у тешким околностима организације наставе. С друге стране, добио сам довољно времена да схватим шта треба да се ради када услови то дозволе и верујте да ћемо много тога новог урадити. Биће Шеста за понос и нама и локалној заједници.
- Шта Вам је циљ као директору ове гимназије? Мислим да је суштина у развоју и дистрибуцији потенцијала ове гимназије. Она има сјајне људе међу наставницима и изванредне ученике и то је њен највећи потенцијал. Вредност једне школе, па и друштва, су људи, а не зидови и опрема школе. Треба пробудити квалитет у људима, а затим им дати подршку и обезбедити средства за напредовање и постизање циљева. Живимо у времену када је тешко мотивисати људе да раде и стварају и то мора бити најважнији циљ. Ако бих у једној реченици морао да искажем циљ онда би он гласио: ,,Претворити Шесту београдску гимназију у најважније место на Звездари, ослободити креативни дух људи и обезбедити им услове и опрему да то и постигну." - Које је Ваше мишљење о комбинованој настави коју тренутно похађамо? Тешко је судити о врлинама онога што се мора. Све ово што нас је снашло као друштво, а не само као школу, заслужује најпре да га прихватимо као чињеницу живота унутар којег се морамо снаћи најбоље што можемо. Комбинована настава, као и онлајн, нужна је, изнуђена и једина могућа у овим условима. Не треба плакати за редовном наставом, јер за њу сада нема безбедних услова. Треба прихватити комбиновану наставу и радити најбоље што можемо да бисмо остварили најбоље могуће успехе у изнуђеним условима. Комбинована настава је јако тешка за организовање, али и у примени. Небројено је много проблема који се морају решити да би све било како треба. У њој, наравно, недостаје најбоље могуће напредовање које обезбеђује директна настава, али и објективно оцењивање које није важно само наставницима него и ученицима. Ни вама не требају добре оцене ако нису реалне, а често нису, јер је тешко објективизовати оцењивање у полукућним условима. Ипак, док не дочекамо пуне школе, морамо прићи комбинованој настави као јединој шанси да радимо и напредујемо. Добри наставници Шесте, у које заиста верујем, и марљиви ученици којима се надам, могу комбиновану наставу од проблема претворити у изазов.
- Шта желите да поручите ученицима наше школе? Волим једну кинеску пословицу која гласи: ,,Не зидај врата већа од куће, ни прозоре мање од очију." У преводу са кинеског, верујте у себе, стварајте, мењајте себе и свет, напредујте, борите се, али будити свесни и оног што заиста знате и можете, шта су ваше реалне способности и таленти. Спознаја о ономе што не можете, нека вам служи као модел за напредовање, почетак од кога крећете, а спознаја о ономе што можете нека вам буде обавеза коју морате да испуните према себи, одговорност према својој породици и друштву чији сте део. Ван посла бих поручио: волите, много волите...То је најбољи начин да сте срећни и да све ово друго успе.
- И за крај, како бисте описали себе у три речи?
Мислим да имам право да бар на једно питање не одговорим. Уколико бих одговорио на ово, изгледало би како нескромно хвалим себе. Зато ћу цитирати своје пријатеље, који кажу да сам истрајан у стизању до циља, добар човек и пријатељ и неуморан у раду и стварању. Ја мислим да претерују.
Желела бих да се захвалим директору на издвојеном времену и на свеукупној подршци коју пружа Ученичком парламенту у остваривању разних идеја. Надамо се наставку ове лепе сарадње.