Вршњачко насиље је тема која се последњих година све више се спомиње у школама и медијима. У образовно-васпитним установама најчешће у циљу превенције насиља, док у медијима, нажалост, тек када се нешто лоше деси. Када кажем вршњачко насиље, мислим на било коју врсту. Оно се дешава у и школи, с обзиром да деца највише времена проводе у школи.
Да ли из неког разлога деца данашњице имају велику потребу да врше насиље над онима који су другачији од њих? Разлози могу бити различити: социјални статус, тешкоће које нека особа има, изглед, успех у школи.....Списак може бити дугачак. Стереотипно, углавном помислимо да су дечаци ти који нађу повод за почетак насиља, међутим то није истина. Сведоци смо да и девојчице могу бити насилници исто колико и дечаци. Узраст више није ни битан, а ни место. С обзиром да у школи постоји много сведока и да су ту сви запослени, професори и ученици који покушавају да спрече било коју врсту насиља, вршњачко насиље врши се и ван образовне установе: на путу од куће до школе, у мрачним и забаченим уличицама где нема никога да их спречи, на друштвеним мрежама, тренинзима...
Страшно је, али и истина, да насиље може бити свуда око нас! Треба га спречити. Уницефово истраживање на тему вршњачког насиља каже да се велики број адолесцента који трпе насиље плаше се да га пријаве, о томе не говоре јер се боје да ће још више бити малтретирана уколико га пријаве. Дакле, млади људи највише имају страх ће погоршати ситуацију ако пријаве насиље.
Као још један проблем у овој теми бих издвојила и децу која примете насиље, а не предузимају ништа поводом тога да га спрече, већ се придруже, снимају и на тај начин подржавају недолично понашање. Неки млади људи, очевици, једноставно игноришу. Који је број оне деце која пријаве да су били сведоци недоличног понашања? Јесмо ли сви пријавили?
Знамо да одрасли, по правилу, поручују деци да се увек обрате оној особи у коју имају највише поверења, уколико трпе насиље. Али, да ли деца имају поверења у одрасле? Оно што очекујемо од одраслих морамо да кажемо гласно и јасно: желимо адекватну помоћ, подршку и заштиту, било да сте наставници, родитељи, тренери! Уколико је нема, радије ћемо изабрати да се обратимо својим пријатељима – вршњацима, али знамо да они не знају како да нам помогну! Тако се изложеност насиљу продужава.
Ово знам из личног искуства: као сведок насиља, доста сам се трудила да особи која је трпела малтретирање помогнем, и јесам – пружајући јој пријатељску подршку. А знам да то раде и сви моји пријатељи: помажу једни другима у невољи. Ипак, не заборавимо, ми смо деца. Зато и постоје установе, људи који су стручни и који могу да помогну. Уколико трпите насиље, немојте ћутати јер то није решење. Нисте сами и за све постоји решење. Обратите се својим родитељима, педагогу и психологу, наставницима у школи, школском полицајцу, а поред подршке у породици и школи, постоје и СОС телефони:
Полиција: 192
Пријава насиља у породици: 0800 100 600
СОС број за пријаву насиља у школама: 0800 200 201
Национална дечија линија НАДЕЛ - СОС број за помоћ деци: 0800 1234 56
Национална СОС линија за превенцију суицида 011 7777 000
Сви разговори су бесплатни и овде су да би помогли свима који трпе било какав вид насиља.
Comments