"Нема те бољке коју Свети Јаков и Зосим не могу да исцеле. Веруј и биће'', рекао је лик Петра Божовића у трејлеру за кратки играни филм „Чудотворац Тумански''.
Бојана Крстић, редитељка филма, рођена је 1982. године у Београду. Информација која ми је посебно привукла пажњу јесте да је госпођа Бојана некада похађала нашу школу, што ме је и инспирисало да је контактирам и замолим да са нама подели нешто више о себи и свом раду.
Наш разговор бих започела питањем које ће у Вама пробудити сећања из, како кажу, најлепшег периода живота. Зашто сте изабрали баш Шесту београдску гимназију и које су Вам неке од најлепших успомена из времена када сте били средњошколац?
После основне школе ретко ко зна шта стварно у животу жели и који правац да изабере. Тешко је младом човеку пред којим је толико могућности да доноси такве одлуке. Са 14 година смо сви и даље деца. Желела сам гиманзију јер сам хтела после на факултет, али опет нисам јасно знала који, па се Шеста испоставила као добар избор, да ми се жеља искристалише за те четири године гимназије.
Није било лако морам признати, посебно за нас авантуристе који смо волели живот више од седења за књигом. Нисам била одликаш у Шестој, чак сам и кубурила са оценама прилично. Ово све причам како бих охрабрила све младе којима школа можда и не иде, да не одустају од даљег школовања. Боље је помучити се још мало четири године или мало више на факултету и обезбедити себи бољи живот него остати на средњој школи или гимназији и мучити се цео живот. Млад човек не може у том периоду да сагледа важност факултета.
Сећам се прве године у Шестој, прво тромесечје, среда је била, прва три часа – историја, латински, математика. Добила сам на сва три часа по кеца. Три кеца за редом. Било ми је баш тешко тог дана. Сва срећа имали смо сјајну разредну, Ивану Пласоња, професорку музичког, која се бавила нама и борила се за нас. Организовала нам је одласке код психолога, дивне Соње, са којом смо, ми „јединичари“, направили план и програм рада и учења и оцене смо онда поправљали плански.
Волели смо да седимо у Звездара театру, то нам је била база. Наравно, гледали смо и представе за 1 динар, посебно 1999. године за време бомбардовања. Тада су још биле актуелне кућне журке - није прошао месец а да неко из генерације није направио супер забаву. Први момак је живео преко пута Шесте, у црвеним солитерима, и његова тераса је гледала на моју учионицу, па смо се двогледима гледали и махали једно другом на одморима. Тренирала сам одбојку активно, па сам увек вукла велику торбу у школу, а из школе правац тренинг. А екскурзије – о свакој филм да се направи...
Не знам какви су професори данас, али у наше време, већ у трећој и четвртој години, ишли су са нама на журке, дали смо им поверење и они нама и били смо екипа.
На ком факултету сте наставили своје образовање и зашто баш тај факултет?
Желела сам после Шесте да упишем керамику на Примењеним уметностима. Ишла сам неко време и на припреме за упис, али је то све тада, као и сада прескупо. Опростила сам се од те идеје, па сам 2001. уписала новинарство на Политичким наукама. Идеја да будем супер познати новинар ми је била такође занимљива – да стално путујем, упознајем нове људе, будем позната... Била сам на самофинансирању, што је тада било око 700 марака. Договор је био да ће ми родитељи дати пола, а да ћу пола ја да зарадим. Тако сам студирајући радила у кафићу, како бих платила школарину.
Схватила сам после две године да не може тако. Политичке науке захтевају пуну посвећеност, одласке на предавања, изучавање, све ми је то било напорно у том моменту, па сам после две године проведене тамо, 2003. решила да се пребацим на Академију лепих уметности, данас је то АЛУМ – Факултет савремених уметности и медија. Пошто су имали одличну сарадњу са многим медијским кућама, тако се нас пар запослило на ТВ Метрополису, музичкој телевизији – опет сам радила и студирала, али овај пут оно што има везе са послом којим сам желела да се бавим. На Метрополису сам задовољила младалачки его и сујету– водила сам емисије и била аутор, али то ме је брзо прошло. Све иза камере ми је било много занимљивије и креативније, научила сам видео монтажу, по мало и да снимам, да фоткам...
Креативност, ако постоји увек мора да се испољи – није било керамике, али је отишло на другу страну. Тако сам се скроз посветила видео монтажи. АЛУ сам завршила 2012. Дуго сам студирала јер сам и радила и уживала уз факултет и путовала, али кад сам га завршила ,300 кила терета је пало са мојих леђа. Сећам се дана доделе диплома на факултету, био је 24. новембар, дан када се прославља Свети Краљ Стефан Дечански, велики заштитник манастира Високи Дечани који је бисер нашег наслеђа и културе.
Видите и из мог примера колико пут младог човека није увек једноставан, колико се младост тражи. Волела бих да се сви млади пронађу и да раде у животу оно што воле. Мислим да је то најважније јер то одређује цео живот касније. Када човек ради оно што воли, то није морање, није посао, већ уживање и испуњење личности и ништа не пада тешко, већ све тече.
Како сте дошли на идеју за филм и да ли Вам је било тешко да изаберете глумачку екипу?
Годинама већ радим документарне филмове на православне теме и музичке спотове за ауторе духовне музике, то ме испуњава и лечи душу.
Велика жеља ми је била да радим и на играној структури, играном филму. Године 2019. радила сам документарно-играни филм „Небеско сијање“ у коме смо приказали историју манастира Тумане који можете погледати на јутјубу. Манастир који се за 7 година обновио, доживео препород, реке људи ходочасте и траже помоћ од светитеља чије мошти тамо почивају. Заиста феномен данашњице. Чуда се људима дешавају тамо непрестано. Притом је братство манастира младо, савремени су и спремни да дају одговоре за младог човека без пуно филозофије и мистификације. Све то ме је повукло и испунило душу милином и жељом да о чудима
која су се десила људима као што смо ви и ја, направимо филм. Да мало подсетимо све на значај духовности, на праве вредности, на људску немоћ, на безначајност новца јер најважније ствари у животу се не могу купити новцем – мир,
радост, здравље. А кад смо немоћни, увек посегнемо за молитвом и Божија помоћ стигне. Филм садржи три приче, три чуда смо приказали, гледали смо да глумци буду хришћани и да живе тим животом, како би што боље одговорили на задатке који се пред њих стављају, а и боље разумели тему. Није било тешко изабрати их, било је тешко ускладити све глумце који су пуни обавеза, у 8 дана снимања. Небојша Миловановић је на пример прешао велики пут да би одиграо пар сцена у Пожаревачкој болници и одмах се вратио за Београд јер је сутрадан имао генералну пробу за представу. Бобу Мићаловић и Небојшу Дугалића смо чекали два месеца како би се уклопили. Али све то су слатке муке и саставни део посла. Исада, када је филм готов, искушења и препреке делују ништавно у односу на то шта смо добили.
И за крај, где можемо да погледамо Ваш филм?
То је наш филм, филм свих нас и прављен је не за сад него за вечност. За све будуће генерације које долазе.
Оставити лепоту за собом, непроцењиво је.
Филм ће ускоро имати премијеру у Комбанк дворани, а затим и телевизијску премијеру, након чега га шаљемо на фестивале широм света. Обавестићемо благовремено све заинтересоване. Можете нас пратити и на инстаграм страници cudotvoractumanski_film и бити у току са актуелностима.
Велики поздрав за све из Шесте београдске гимназије.
Comments