Крајем августа ове године имала сам прилику да посетим југоисток Африке. У питању је Занзибар, мало танзанијско острво смештено у Индијском океану. Непосредно пред одлазак доста сам размишљала и нагађала како све тамо може да изгледа. Постоји ли и једна сличност са европским земљама?
Посета овом острву оставља неизбрисив траг због своје незамисливе природе. Шуме су препуне различитих животиња и биљака, а локалци нађу начин да сваку искористе за нешто – што у исхрани, што за личну хигијену или у здравствене сврхе Са друге стране, пред вама су бескрајне плаже, нестварне боје океана и игра плиме и осеке.
Елем, разлог зашто сам одлучила да ово своје искуство поделим са вама, јесу људи који живе тамо.
Породични пријатељ који је претходно посетио Занзибар ми је пред полазак рекао да не могу ни да претпоставим какви су локалци тамо и како живе док не одем и не уверим се сама. Верујем да је сваком прва асоцијација за овај део Африке сиромаштво, беда, неимаштина... Сложићу се да је тако, можда чак и горе од оног најгорег на које можете да помислите.
Људи који живе у селима праве куће од блата, балеге, трске и осталих материјала који се могу наћи у природи. Имала сам прилику да прошетам кроз једно овакво село, под именом Пађе.
Идући кроз село, до мене су дотрчавала дечица, крупних очију и најтоплијих осмеха која су нас са одушевљењем гледала. Многи од њих би ме задржали на кратко да се мало играмо, причамо и смејемо се заједно.
У селу које сам већ поменула, Пађе, посетили смо и основну школу која је оставила посебан утисак на мене. Школу не представља једна зграда и учионице у њој, што је нама прва асоцијација. У питању су четири кућице једна поред друге које се састоје од четири зида и плафона. Неколико рупа у зидовима које представљају прозоре и једна за врата, а доле земљани под. Нека дечица седе на поду, нека у клупама, у зависности од величине учионице и броја ученика у једном одељењу.
Посетили смо једно одељење нижих разреда, чини ми се да су тек пошли у школу. Пожелели су нам добродошлицу песмом коју су отпевали заједно са учитељицом, након чега смо им поклонили нешто школског прибора и слаткиша које смо понели из Београда. Одушевила ме је чињеница колико нису алави, већ препуни захвалности што је неко мислио на њих и донео им поклоне.
Упркос оваквим условима у којима се деца школују, интересантно је да је проценат неписмених у Танзанији мањи него у Србији. Да, у истој тој Танзанији која важи за једну од најсиромашнијих земаља света. Сви говоре енглески језик и споразумевање са локалцима нам ни у једном тренутку није био проблем. А зашто је све то тако? На територији целе Танзаније, укључујући и Занзибар, обавезно је првих десет година школовања. Последице које родитељи сносе уколико њихова деца крше ово правило су врло ригорозне - углавном се добија затворска казна.
Поред летовања из снова које сам доживела одласком на ово путовање, могу рећи да је ово за мене, а и за много старије од мене, пре свега једна животна лекција. За дванаест дана, колико сам провела тамо, нисам имала прилику да видим локалца који не носи осмех на лицу, који није питао по неколико пута да ли ми свиђа овде и да ли ми треба нешто. Људи који живе на Занзибару су управо доказ како новац и престиж нису основни фактори за леп и испуњен живот. Нажалост, многи људи који нису навикли на такве услове живота можда и не схватају ову важну поруку коју деца и људи са Занзибара поручују, а то је да за срећу није неопходан новац.