Питање које се провлачи кроз толико разреда основне школе. Одувек сам била оно бунтовно дете које је одговарало да хоћу да постанем зубарка или пилот. Да освајам људе или небеса. Да будем посебна и увек иновативна и занимљива у свом послу. Али сада 36 година касније седим у стану и размишљам шта сам стварно постала.
Ви се сигурно питате који је мени век и година. Па видите још увек нисам сигурна, то некако зависи од мојих пријатеља.
Моја путовања и проналазак дома траје још од доба Шекспира. Тада сам први пут посетила његову сцену и изненадила се. Морам да вам кажем да је јако љубазан човек. Иако je тада, када сам га упознала, био већ крај тог суморног 16. века. Некако одлучила сам да није то за мене, иако ми се да вам кажем, Јулија јако свидела, не само њен изглед.
Пролазећи тако кроз листу људи са којима сам тог кишовитог дана у Њујорку могла да попијем кафу наишла сам на две своје пријатељице. Иако су из различитих доба овог 20. века осећала сам да могу да их спојим барем на тај један трен добре кафе. Холи је била већ одавно позната по својој љубави према огромној радњи Тифани, а некако Кери по својој екстраваганцији. Две особе потпуно другачијих ставова налазиле су се са мном у мом омиљеном бару. Холи је носила као и скоро увек своју уску црну хаљину и изгледала је супер иако је била у шездесетима, док се Кери смејала својим јутарњим осмехом који је превише зрачио. Носила је једне од својих прелепих штикли и одувек сам се питала како, иако има 32. Године, издржава у толиким потпетицама по цео дан.
После добре кафе упутила сам се на одмор код своје давно изгубљене другарице. Њен осамнаести век ми се јако свидео у пролећне дане. Без обзира што се удала Елизабет ме увек добро прими и увек је љубазна иако је ово први пут да ћу је посетити после венчања. Знам да мала дечица још увек не трче том прелепом баштом о којој ми стално пише. Иако се не виђамо често она ми пошаље са времена на време неко писмо. Њене речи просто те подстичу да је стално обилазиш и да је заволиш још више. Понудила ми је да останем неколико дана али сам се сетила да је то немогуће јер сам морала да ухватим воз за Истанбула. Позвао ме је Поаро да путујем са њим. Причао ми је о случају који је тек решио док је био на путу у Египту. Та ужасна прича о прелепом пару са реке Нил некако је yжаснула све читаоце новина. Обе смо биле зачуђене његовим могућностима.
Код Елизабет сам остала још пар сати и онда сам се упутила према лепом Истанбулу. Тамо ме је мој познати детектив чекао. Био је убундан зато што смо се налазили у сред зиме на станици са превише људи. Пришла сам му и поздравила га. Тај пут никако нећу заборавити, провела сам га у стилу правог детектива. Мој пријатељ је у возу открио још једно убиство. Некако, док смо били завејани у сред Славоније, Поаро је имао привилегију да разреши убиство. Сваки пут када то обави ја се још више фасцинирам. Често смо причали о његовом откривању убистава иако знам да не воли да се хвали чињеницом да је јако добар у свом послу.
Када је воз напокон стигао у Лондон на станици ме је чекао Николас, раширених руку и са превеликим осмехом. Поздравила сам се са Херкулом и отишла код Ника кући. Била му је тек трећа година од како се вратио из прехладне Русије. Причао ми је о новој девојци али некако као да ми је нешто крио, нисам могла да препознам шта. Онда сам га напокон натерала да ми исприча. Шта му се све десило у Русији док је био лудо заљубљен али и превише слеп. Стравичност коју му је донела руска љубавница, јурила га је кроз снове. И није му давала мира. Никако нисам знала како да га посаветујем како да каже својој будућој вереници... да, да.. добро сте погодили, запросиће је!
Мислила сам да је најбоље да се посаветујем са Харијем у том тренутку. Позвала сам га и одмах ми се јавио. Преко телефона чуо се Пат, његов син, који га је научио животу после развода. Пата сам упознала пре неке две године. Знам да за свако дете кажу да није обично, али он је стварно био посебан. Био је јако мали када је остао без ослонца који пружа добар брак и породица. Хари, и његова сада већ бивша жена, нису могли да подаре Пату оно што је он тражио, љубав. Хари ме је, мислим, могао најбоље посаветовати у том тренутку. Али некако није. Није имао решење за причу коју сам му тренутно испричала, па смо одустали од конверзације о Русији.
Моје следеће стајалиште била је далека земља Аустралија. Нажалост, тада сам морала да се поздравим последњи пут са Лизел. Била је јако стара и доктори су рекли да неће још дуго проживети због тога сам одлучила да је посетим и да чујем још неку причу о давној нацистичкој Немачкој. Она је једна од ретких која је преживела бомбардовање свог града. Од тада је причала свим људима које познаје о свом детињству пре рата али и у току њега. О лепом Јеврејину којег никада неће заборавити, о својим родитељима који, иако нису били њени прави родитељи, освојили су њено срце, а то јој је било најбитније. Лежала је у кревету и гледала ме својим очима. Није могла да прича, па сам овог пута ја причала о свему што знам. Хтела сам да се присећа дана када је крала воће са Рудијем и тркала се са њим до куће. Плакала је. Он јој је највише недостајао. После сати причања поздравила сам се са њом и напустила ту прелепу државу.
Некако сам се опет вратила у Америку. Увек се враћам људима тамо као да су ми најбољи пријатељи из те државе. Армина увек посећујем када се враћам на Западну обалу Америке. Увек ме угости као нико и увек се осећам као да сам најпожељније биће. Крај Лизел, он ми је омиљена животна прича. Доживела сам Авганистан на потпуно два различита фронта. Онај пре Армина и онај после. Љубав према том народу никада неће престати. Њега у великом броју случајева сматрам својим братом. Увек му се дивим како је, и крај толиког страдања у тој држави, он постао тако сталожен и јак момак. Био је глава куће, кров им се више није урушавао од несигурности, били су напокон безбедни.
Као последњу станицу мог животног пута оставила сам гроб моје једине другарице из 19. века. После њене смрти протестовала сам и потпуно изашла из оквира тог не тако лепог века. Ану никада нећу заборавити, а некако њену кћер из прикрајка гледам годинама. Хтела сам да је упознам, тако личи на моју прелепу Ану. Сва весела, драга за гледања али и за слушање. Оно што сам јој увек доносила у кућу биле су руже. Волела их је највише па сам их увек брала и доносила јој. Тако ме ево у сред лета седим на клупи крај њеног гроба и питам се зашто је морала да ме напусти тако брзо. Некада само желим да се вратим у време када је она била још увек она, а не неко име на некој јадној оронулој плочи. Устајем и напуштам јe.
Трчим ка новим стварима.
Ка новим људима.
Ка ономе шта желим да будем и постанем.
Ка новим вековима слободе али и плача.
Ка ономе што ме ствара али и испуњава.
Ка Тому, Игору, Еми и многим другим пријатељима из мојих омиљених књига.
Књиге из којих су ликови:
“Ромео и Јулија” – Вилијам Шекспир, лик Јулија
„Доручак код Тифани“ – Труман Капон, лик Холи
„Секс и град“ – Кендас Бушнер, лик Кери
„Гордост и предрасуда“ – Џејн Остин, лик Елизабет
„Убиство у Оријент експресу“ и „Убиство на Нилу“ – Агата Кристи, лик Херкул Паоро
„Руска љубавница“ – Е.Д. Милер, лик Николаса и лик Пата
„Човек и дечак“ – Тони Парсон, лик Харија
„Крадљивица књига“ – Маркус Зусак, лик Лизе и лик Рудија
„Ловац на змајеве“ – Халед Хосеин, лик Армина
„Ана Карењина“ – Лав Николајевич Толстој
Comments